Kiša je padala cele noći, pada i dalje dok doručkujemo. Prognoza na telefonu kaže da će možda napraviti malu pauzu popodne, pa će nastaviti da pada sve do sutra uveče. Naš svetac zaštitnik putovanja je izgleda uzeo slobodne dane.
Comi se raduje što su i sveže salate u ponudi za doručak, pa puni tanjir paradajzom i krastavcem dok ja svoj punim malim pakovanjima Nutele. Dodajemo kuvana jaja i sir. Popijemo po dve kafe uz doručak, pa oblačimo kabanice i izlazimo napolje. Kiša nije naivna, ali odlučujemo da je ignorišemo i uživamo kao da je nema. Već posle par minuta je jasno da to neće ići tako lako. Brzo nam se natapaju se patike i pantalone. I kabanice polako popuštaju na šavovima. Zastajemo kod kuće Ane Frank. Komadić plavog neba u ovom crnom krugu. Ispred se pedesetak turista gura na kiši, čekaju da se otvori za posetioce. Ovaj muzej nam nije na “to do” listi, ali zastajemo da ispod strehe napravimo plan za dalje jer ovakva šetnja tokom celog dana definitivno nije opcija.
Odlučujemo da odemo u Rubensovu kuću. Usput kupujemo veliki kišobran za osam evra. Na kasi kažu da mi je odbijena kartica. Isto mi se desilo i sinoć kad smo kupovali picu, pa sam se unervozio. Kartica nam je neophodna za sve online rezervacije koje slede i ne možemo sebi da priuštimo da ona prestane da radi. Pišem Intesi na Twitteru, šaljem im fotku kartice i zamolim ih da provere da li je sve ok. Ne volim kišobrane, osećam se zarobljeno ispod njih, ali danas nemam izbora. Držim ga levom rukom, a desnom grlim Comi i pribijam je uz sebe. Stižemo u Rubensovu kuću, kupujemo karte, kartica ovde konačno prolazi. U podrumu muzeja poskidamo jakne i dukseve i ostavljamo ih da se cede na ofingerima, pa krećemo u obilazak.
Zabavna tura. Shvatiš da je taj Rubens bio čovek od krvi i mesa. Uvek sam te velike slikare zamišljao kao ljude koji su rodjeni sa neverovatnim talentom, pa su se u nekom momentu zalepili za bogataša ili bogatašicu koji su ih izdržavali dok stvaraju. Rubens je sam prodavao svoja, ali i dela drugih umetnika. Kažu da nije bio baš najbolji art diler na tržištu, pa je bankrotirao. Na tavanu kuće su ateljei u kojima je držao časove slikanja mladim umetnicima. To mu je pomagalo da se izdržava. I veliki Rubens je, znači, sastavljao kraj s krajem. Možda bi Vučić mogao taj podatak da ubaci u neki govor kad mu budu tražili više love za kulturu. Onda će svaki umetnik imati opciju da izabere da li mu više odgovara da bude kao Rubens ili kao Laza Ristovski.
U kući smo naučili i da su u to vreme ljudi spavali u nekakvim ormarima za spavanje i to u polu-sedećem položaju jer se tada verovalo da čovek može da umre u snu ako zaspi ležeći. Ljudi tog vremena bi mnogo lakše podnosili ovo krivljenje po vozovima od nas dvoje. Završavamo posetu ali ne izlazimo napolje. Sedimo na kauču u prizemlju i čekamo da se smiri pljusak koji sada već ozbiljno besni. Nema nikog na ulicama. Stižu nam fotke sa naše svadbe od pre mesec dana pa ih pregledamo dok čekamo. Stiže i odgovor iz Intese, traže mi broj na koji mogu da me pozovu da vide i čemu je problem. Odgovorim da problema nema i da je kartica opet prošla. Zahvaljuju i pozivaju da se javim u slučaju bilo kakve frke.
Kiša se smirila, pojavljuju se ljudi na ulicama, pa im se i mi pridružujemo. Tu su i biciklisti koji, kao i sinoć, saleću sa svih strana. Oni terorišu ljude u ovom gradu. Zbog njihovih staza i bašta kafića su maksimalno suzili trotoare pa moraš kao balerina na prstima da se provlačiš kroz horde turista dok se biciklisti trkaju oko tebe bez ikakvog usporavanja i stajanja. Sve bih ja to poslao u Beograd, da biciklaju tamo jedno mesec dana, pa da vidimo da li bi se opet ovako kurčili. Intenzitet kiše se naizmenično pojačava i smanjuje, pa mi malo šetamo, a malo bežimo u prodavnice. U velikoj prodavnici garderobe kupujem dve majice na rasrodaji. Crvena i žuta. Žali se Comi da sam se loše spakovao i da ništa što nosim nije fotogenično. Nadam se da će ovo da popravi utisak.
Kupujemo suvenire, obilazimo pijace sa cvećem, pijemo kafu u finoj kafeteriji i tako na sitno krademo dan od kiše. Kreće novi pljusak dok smo u turističkoj zoni pa bežimo u Mekdonalds. Čekamo da se smiri, ali sad je najjača od kad smo izašli. Nećemo valjda u sred Amsterdama da ručamo u jebenom Mekdonaldsu. “Two quarter pounders and large fries, please.” Jebiga. Razmišljam da kasnije u putopisu napišem da smo jeli na nekom drugom mestu. Kiša se malo smiruje, ali nemamo više snage da se borimo sa njom. Idemo nazad u hostel. Pešačimo oko 20 minuta do tamo i dok smo stigli, potpuno se razvedrava. U hostelu osušimo patike i pantalone fenom za kosu, malo se odmorimo i vraćamo se u grad.
Postepeno raste gužva na ulicama. Upalili su se i crveni fenjeri. U izlozima ribe koje uglavnom izgledaju isto kao i njihove srpske koleginice za koje narod glasa sms-ovima svake nedelje. Samo što je to ovde legalno, pa ne moraju da bacaju pare na pesme i spotove da bi se pravile da su pevačice. Neke, kada ih pogledam u oči, daju osmeh i pošalju cmok, a druge otvaraju vrata i zovu unutra. Različite komunikološke strategije. Comi bi da fotka, ali ne ide to tako lako. Uspeva ipak da uhvati ponešto tu i tamo. Ispred jednog izloga je gužva. Izgleda da će da padne dogovor. Matori Arapin sa brkovima se cenka, a prijateljica noći mu sa jakim ex-yu akcentom kaže “Habibi, don’t be cheap!”. Habibi je prelomio i ulazi kod nje u sobu. Zatvara se zavesa. Krvav je taj njen leb.
Kupujemo panini sa piletinom i mocarelom i podelimo ga, pa kupimo space brownie i podelimo i njega. Sedimo pored kanala, gledamo u bordel preko puta. Dve ribe u prizemlju, sede na barskim stolicama, puše i čekaju mušterije, a druge dve na spratu zavodički igraju na prozorima. Da li te dve ribe gore moraju više da se cimaju da bi inspirisale muškarca da se popne uz stepenice do njih? I zašto su gore? Jeftinija kirija ili probni rad, pa silaze dole kad se dokažu? Nastavljamo šetnju, a ja se setim da sam zaboravio kišobran pored kanala i vratimo se tamo tik pre nego što je ukraden i vraćamo se lagano nazad ka hostelu.
Vidimo na trgu lika obučenog u kostim kauboja, slika se sa turistima. Prilazimo mu bliže, vidimo da je neki južnoamerikanac. Peru ili Bolivija. Crvenokožac. Comi kaže: “Ovaj. Lik. Ne može. Da bude. Kauboj.” Smejemo se hiterično. Pogledamo u mapu na telefonu, izgubili smo se malo, pokušavamo da izvalimo gde smo. Oko nas sijaju restorani italijanske hrane. Ovo je kao Little Italy jebote. Smejemo se opet. Nekako uspevamo da se vratimo u hostel. Misli mi se ubrzavaju, osećam se kao da odjednom imam odgovore na sva suštinska pitanja.
Legnem u krevet i počnem da hrčem. Comi me probudi. Opet zahrčem. Opet me probudi. Onda je ili ona odustala ili sam ja prestao da hrčem.
Serbian